OazaNesporazuma

Zvono, starac ustade, polako, kao da se plasi da se ne prepolovi na dva dela, cuo se uzdah, a zatim njegovi koraci koji su odjekivali kroz kucu. Gavran koji je bio na tremu kuce, odlete, kao da je osetio prisustvo nekog jos goreg, mracnijeg i baksuznijeg od sebe samog. Otvori starac vrata, ali na vratima ne bi nikog, samo vetar koji mu je poljuljao stare kosti po ko zna koji put. Krenuo je ka kuhinji, skriputavi pod cinio je ovaj put mnogo neugodan, mracan i jeziv. Pri ulazu u kuhinju zatice coveka kako pusi cigaretu. Visoki covek u mantilu, sa sesirom na glavi, sesir mu je zaklanjao predeo oko ociju. Covek lagano podize glavu pritom otkrivajuci samo svoje srebrne oci, starac zastade, sa nevericom pogleda, lice poce da mu se grci a suza krenu niz njegovo neravno lice, to je bio covek koji ga je ucinio mizernim, covek koji mu je dao sve i oduzeo najmilije. Otkrio je svoje lice, a na licu osmeh, ne radostan, nego pun zla. Ustao je i obratio se starcu i pitao ga je kako je ovih dana, iako je znao da nece dobiti odgovor. Starac je talozio bes, mrznja u srcu pocela je da raste, ne shvatavsi da tako hrani dusu, dusu coveka koji mu je unistio zivot, onaj kojem je prodao dusu i dao sve vredno zivljenja. Starac pade na kolena, poce da moli, preklinje , trazi da se vrati uzeto, zeli svoje nazad. Covek ga pogleda i ravnodusno prodje kraj njega i ostavi otvorena vrata za sobom. Starac ponizno ustade, uze svoj ofucani kaput, izadje iz kuce i zalupi vrata za sobom. Gavran se opet vratio na svoje mesto.

Trazeci iskru, izgubio je sve. Izgubio najmilije, ljubav, nadu. Presao je mnogo toga i zavrsio na dnu kao sto su mnogi slicni njemu zavrsili. Ostalo je samo telo bez duse, malo kose na njegovom starom licu, ispijene oci, pune tuge i svega loseg na ovom svetu. Dan je se svodio na gledanje kroz zamrljani prozor svoje vile. Vila je bila prazna, kao sto je bila i njegova dusa, samo prljavi zidovi, prasina na svim njegovim stvarima,stvarima koje su nekad imale neko znacenje. Izgubljene uspomene nekad srecnog coveka, koji sad sedi sam i propada, kao grede njegove kuce koje polako, ali sigurno stare. Zamisljeno je gledao golo drvo ispred njegove kuce, vetar mu je savijao grane polako, kao da zeli da ih otkine, ali ne brzo, nego polako, kao da zeli da ga muci. Povremeno bi ustao i otisao do kamina i zagledao se u  zar koji gotovo umire, dodao je par zadnjih grancica koje su mu ostale i plamen se ponovo pojavio.