Konacno van kuce, svetlost mu je obasjavala lice i pokazivala sve neravnine, bore i oziljke. Hladan povetarac mu je vukao kaput u stranu, zanoseci ga. On sav zadihan stade, poce da ga trazi, oci su mu se brzo pomerale veoma brzo, ali njega nigde nije bilo, kao da se pretvorio u pesak, koji je povetarac rasuo i poslao dalje. Starac spusti glavu, suza mu skliznu niz oronulo lice i pade na zemlju. To je bila suza pokajanja, koju je dugo drzao u sebi, koja je odavno trebala da bude isplakana, greh koji je morao napolje, a imao je jos dosta grehova koje je nosio u sebi, imalo je i onih koji su ga pritiskali vec dugi niz godina, kao da mu je se trn zabo u kozu svaki put kad je ucinio nesto lose i da je za svaki trn morao da uzme iglu i da raspara kozu ne bi li ga izvadio. Odjednom, zacu se glas, starac se skamenio, niko to ime nije izgovorio jos od dana kada je odredio sudbinu svojih bliznjih i svoju.
-Bertram!
Culo se jos jednom, progovori sredovecni covek, otvori kapiju i krete polako da koraca ka starcu.Vukuci stap za sobom polako je prisao, skinuo sesir i naklonio se. Starac kao da je se predoa, prestao je da ga trazi i pogledao coveka pravo u oci.
-Alberte, otkud ti ovde?
-Dragi moj Bertrame, toliko dugo te nisam video.
-Zasto si dosao?
-Da posetim starog prijatelja, dugo se nismo videli stari.
-Tako ej i trebalo da bude, tako smo se i dogovorili.
-Tacno, idem sad, vidim da nisam dobrodosao.
Albert se okrenu i polako se uputi ka kapiji.
-Stani Alberte.
On se okrenu.
-Udji na caj kad si vec presao toliki put da me vidis.
Albert se osmehnu i polako se uputi ka kuci. Cudio se kako je Bertram propao i sve u kuci kao da je tonulo u smrt zajedno sa njim. Toliko bogatstvo, a sad bez icega.Albert nastavi da prati Bertrama, koji je tiho koracao, kao da ne zeli nikoga da uznemiri. Dnevna soba je imala jedan dugacak drveni sto cije su nogare bile ukrasene i ojacane kovanim gvozdjem, a na samom stolu su bile izrezbarene sare.Na zidovima su bile slike nepoznatih umetnika, uglavnom pejzazi i portreti. Odlepljene tapete i prljavi tepisi pokazivali su da Albertu da nije bilo nikoga u ovoj kuci , makar ne u skorije vreme.
-Sedi.
Albert polako sede na ofucanu fotelju.
-Caj?
-Moze.
Bertram se izgubi brzo u kuhinji, a Albert nastavi da razgleda sobu, primetio je raznorazne predmete, za oko mu je zapala jedna sarena vaza koja je stajala u cosku sobe. Albert ustade i necujno ode do coska i uze vazu u ruke, kad je malo pogledao video je da je vaza bila od stakla, i da su na njoj bili naslikane neke male slicice, kao mali portreti.
-Alberte!
Dreknu Bertram. Albert ostavi stvar na svoje mesto, znajuci da nije smeo da dira ono sto nije njegovo.
-Ne pipaj tudje stvari! Pogotovo ne tu vazu, to je sve sto mi je ostalo.
-Izvini. Mogu li znati zasto je ona toliko posebna?
-Svako ima neki stvar koja mu znaci nesto, meni nije nista ostalo sem te vaze.
Starac ustade, postavi vazu na sto ubaci malu belu svecu koja je bila pri kraju, i zapali je.Kako je sveca palila, tako je svetlost pocela da se siri po sobi, a oni mali portreti sada su se jasno oslikavali na zidu. Starac se vrati na svoje mesto i zagleda u jednu tacku.
-Jesu li to tvoji..
-Jesu.
-Sad razumem. Zelis li da odem?
-Ne. Ostani malo. Dugo se nije vodio nikakav razgovor u ovo sobi, niti se smejalo u ovoj kuci, postala je rusevina, jazbina jednog starca koji cekja svoj poslednji dan. Iskreno, ne znam sta me jos drzi u zivotu, kolena klecaju, zubi me odavno izdali, a o ocima necu ni da pricam..
-Godine.. Lete prosto, a da me sad pitas sta sam uradio kako treba ne bih ti znao reci dragi Bertrame..
Potom nastade tisina. Sveca je polako ostajala bez zivota i davila se u sopstvenom vosku. Odrazi na zidovima postajali su sve manji i mutniji, odjednom se sveca ugasi i sve se vrati na staro. Starac uzdahnu, ustade i polako uze vazu i vrati je na svoje mesto. Ostao je bez sveca, znao je da sa svakim paljenjem gubi vreme, jedino sto je ostalo da ga podseti na njegove najblize, kojih vise nema.
